Kako su rođena četiri Učitelja

Tri najlepše priče sa državnog finala Igara

Kako su rođena četiri Učitelja

sre, 07. oktobar 2020.


Piše: Dragana Kožan

Ovo što sada sledi nije jedna od onih bajki koje postoje samo u mašti, iako u njoj ima i kraljeva i atomskih mrava i mudraca i čuda i magije i naizgled nepremostivih prepreka i svakojakih blaga… Ovo jeste bajka, ali mnogo veća, važnija i vrednija od svih – zato što je istinita, a opet, čudesna da čudesnija ne može biti…

Našu bajku nećemo početi ni sa „nekada davno” ni sa „bio jednom jedan…” Početak će biti sasvim skorašnji, realan i običan, ali ono što sledi, obećavamo, ostaviće vas bez daha…

Završeno je i ovogodišnje državno finale Dunav osiguranje Sportskih igara mladih, a epidemiološka situacija je htela da ono ove sezone, po prvi put otkad postoje Igre, bude održano u Brzeću, u podnožju prelepog Kopaonika. Ispostavilo se, sad se sa sigurnošću može tvrditi, da je to bio savršen izbor. Čist vazduh, prelep hotel „Junior” sa osobljem koje kao da se takmiči u ljubaznosti i želji da gostima ulepša boravak u tom toplom i ušuškanom ambijentu; izuzetan sportski kompleks sa odlično uređenim terenima – u par reči: mesto bez mane.

O kvalitetu organizacije Igara sve se već odavno zna: ona je bez premca, a Organizacioni odbor na čelu sa predsednicom Ivanom Jovanović i njenim saradnicima svake godine ruši sopstvene granice dokazujući da i od najboljeg uvek može bolje. Ni ovog puta po tom pitanju nije bilo nikakvih iznenađenja, osim onih prijatnih.

No, koliko god kvalitet Igara i snaga vrednosti koju one nose bile već svima dobro poznate i očekivano besprekorne, oni koji Igre već godinama prate znaju da, iznova i iznova tokom svake sezone, ako obratite pažnju i pažljivo pogledate, u Igrama možete pronaći toliko neočekivanih skrivenih dragulja, onih posebnih, najvrednijih, najvažnijih, onih koji nemaju cenu, a greju vam srce i oplemenjuju život.

Ta mala blaga spakovana u svaku sezonu poput najfinijih čokoladnih bombona umotanih u skupoceni sjajni papir jesu – priče. Dečje priče. One koje vam izmame suze, najčešće radosnice, ali i one druge, one što vam ne daju da spavate i teraju vas na dobra dela; priče od kojih vam srce postane veće i znate da biste bili daleko siromašniji da im niste bili svedok…

Mnogo je takvih priča bilo i tokom ovogodišnje sezone. Čitav roman bi se od njih mogao sastaviti. A slučaj je hteo i da svaku od tri smene ovogodišnjeg državnog finala Igara obeleži po jedna ne priča, nego prava pravcata bajka. I svaka od njih delić je mozaika koji na najlepši mogući način oslikava suštinu Igara. Od te tri bajke satkana je ova naša današnja...

Priča prva: Šta odrasli mogu da nauče od Kraljeva i Atomskih mrava

U prvoj smeni državnog finala akteri najlepše priče bili su čuveni „Atomski mravi” iz Kuršumlije, klinci koji, zajedno sa svojim učiteljem Dušanom Kečom žive za igru između dve vatre. Nema ko za njih nije čuo. Četvorostruki su državni prvaci, prave maskote i sjajni promoteri ovog turnira. Njima su na crtu ove godine izašli „Kraljevi” iz Kraljeva. I to ne prvi put… Oni su se, sa svojim učiteljem Borisom Garovićem, četiri godine spremali da „Mravima” u finalu pomrse račune i dokažu da su u stanju da ih pobede. I to se i desilo! Kakva je to utakmica bila! Koliko emocija, koliko srčanosti, koliko sreće i tuge na kraju, u zavisnosti od strane terena na koju ste usmerili pogled!

Ostaće upamćen momenat kada učitelj Dušan u najnapetijem trenutku prekida igru, onda kada navijači Kuršumlije kraj terena počinju da viču „Uaaaa!” protivničkom timu: „Nema toga! Tako se ne navija! Samo podrška dolazi u obzir!”. Muk. I onda lopta opet počinje da leti kroz vazduh, a navijanje menja ton u onaj najlepši… I tako učitelj postane Učitelj, još malo naraste i još malo zasija…

I onda, priznanje učitelja Borisa kada se pobednik već znao:

– Dušanova i moja ekipa su se već srele pre četiri godine, ali tada se nas dvojica nismo rastali na lep način… Sada je bilo drugačije: zahvaljujući Igrama naučili smo da pružimo ruku jedan drugom, da se poštujemo međusobno, da prihvatimo poraz i da priznamo onom drugom da je bolji. To smo prvo mi odrasli morali da naučimo da bismo tome mogli da učimo i našu decu.

I rodi se tako, u trenu, još jedan Učitelj...

Kada su se strasti smirile, Dušan Keča ispričao nam je svoje utiske o ovom finalu za pamćenje:

– Znao sam da će neko pre ili kasnije da stane „Mravima“ na put. Naročito mi je drago što su se „Mravi“ borili do samog kraja, jer su tek te večeri shvatli zašto sam ih tako i toliko spremao. Sa druge strane, kad sam video dečake iz Кraljeva, skoro da mi je bio poznat ishod. Ipak sam se nadao da, kad su već toliko krupni, nisu bar previše brzi i spretni... ali bili su. Oduševio me je njihov najmanji igrač, kojem nijedna lopta u zadnjoj liniji nije promakla. Poželeo sam takvog igrača za svoj tim. Znao sam da Boris dugo sprema tu ekipu, ali nisam sanjao da ih je ovako dobro spremio. Bile su mi poznate sve slabosti moje ekipe i nadao sam se da ćemo možda zbuniti „Kraljeve“, kao što smo to uradili Somborcima prošle godine. I pored svih slabosti, moji strelci su uspeli da razbiju drugi set. U trećem setu je borba bila žestoka i izgubili smo sa tri poena razlike, što je odličan rezultat. Malo mi je krivo zbog dece, jer se kod nas stvorilo uverenje da „Mravi“ uvek pobeđuju. Ova generacija je svojim porazom ipak morala da pokaže da se pobeda mora dobro zaraditi. Ova ekipa koju sam doveo je najbolje što sam imao ove godine. Mi krećemo za par dana u novi ciklus, spremamo se za narednu sezonu. Vežbaćemo za početak jednom nedeljno, a kasnije, prema mogućnostima, u zavisnosti od toga na kakvo razumevanje grada naiđemo...

Jedna od supermoći svakog pravog Učitelja jeste da i u porazu pronađe razlog da se oseća kao pobednik. U tome je Dušanu Keči ovoga puta pomogao jedan od njegovih igrača:

– Da, to je moj najjači igrač, šef ekipe Vita, za kojeg sam letos morao da imam živce ko konopce! Umeo je da ode na pola treninga, jer nije mogao da podnese da bude pogođen. Sa njim sam stalno igrao „vruće – hladno” i „zategni – popusti”... Kad sam na kraju te finalne utakmice video da se Vita grli i druži sa malim Kraljevčanima, a do pre mesec dana nije mogao da pređe preko ispadanja iz igre, ništa mi više nije trebalo! Samo sazrevanje tog jednog klinca mi je vrednije od zlata! A utisak mi je i to što su Borisovu ekipu došle da podrže i direktorka njihove škole i koleginica za čiju ekipu se spremam dogodine i obe su prišle da se pozdrave sa mnom i pre i posle utakmice... Iskreno vam kažem, mnogo mi je drago zbog Borisove ekipe. Meni bi pobeda u ovom finalu značila samo još jedan u nizu put u Split, a njima je to pobeda nad „Mravima“ – kaže veliki Učitelj Keča.

I za kraj, dodaje razlog više da mu svi odreda uputimo duboki naklon:

– Da imam uslova, odveo bih sad posle svega svoje klince u Кraljevo na prijateljsku utakmicu, pre njihovog polaska na Veliko međunarodno finale, da se klinci još malo druže i da ih ispratimo kako dolikuje... Njih, koji mogu da pobede ekipu Кoprivnice, koja je „Mrave“ dva puta pobedila u Splitu... Znam da „Kraljevi“ to mogu i ja navijam za njih!

Kapa dole, Učitelju, kapa dole!

Priča druga: Ljubav je jedini pravi motiv

U drugoj smeni drugu veliku priču ispričali su nam fudbaleri iz tima „Silom skupljeni“ iz Novog Sada. Pažnju su privukli već svojim imenom, koje je „obećavalo“ totalne autsajdere. Međutim, nešto se u to ime nije uklapalo, jer zna se da se do finala Coca-Cola kup turnira ne stiže slučajno. Morate biti stvarno dobri. Zašto onda ime „Silom skupljeni”, pitali su se svi… Uskoro se i to saznalo i to na savim poseban način. Jer nije ime tima jedino čime su ovi momci privukli pažnju…

Pre i posle svake utakmice svi su oni, naime, bili u istim belim majicama, ali ne u onim zvaničnim majicama Igara koje su obavezne na terenu. Na njima je bio nečiji lik, a na leđima su bile ispisane reči: „Bio si dobar, od najboljih bolji, gledaš od gore, istina boli.“ I naravno, novinari ko novinari, odmah su morali da pitaju šta sve to znači.

– Na majicama je lik našeg nastavnika fizičkog Mira Milanova iz Osnovne škole „Petefi Šandor“. Trebalo je da dođemo na ovo takmičenje sa njim, ali je on nažalost nedavno preminuo od posledica teške bolesti. Umesto njega, na Igre nas je dovela nastavnica geografije. Naš nastavnik Miro nas je vodio do osmog razreda na mnoge turnire. Pre ovoga je trebalo da u maju idemo i na državno prvenstvo u Novom Sadu, ali je korona to prekinula i nismo otišli. Čekalo nas je i ovo finale, ali eto, nije ispalo kako smo planirali... U čast nastavnika Mira mi na ovom turniru nosimo majice sa njegovim likom. Njemu smo posvetili svaki gol – rekao je Nikola Jelovac, kapiten ekipe „Silom skupljeni“.

Upravo Nikola je kumovao timu i smislio neobično ime.

– U ekipi smo uglavnom svi drugari iz škole, ali samo nas dvojica treniramo fudbal. Bilo nam je teško zbog cele ove siutacije da se okupimo za finale, neki su i otkazivali u poslednji čas, naravno, iz opravdanih razloga, ali uz mnogo muka smo sastavili tim. I tako mi je i ime palo na um, sasvim je logično da se zovemo „Silom skupljeni“ – rekao je Nikola uz osmeh.

I tako smo u drugoj smeni Igara učili o ljubavi, o poštovanju, o pravim motivima i o tome kako pobednike od ostalih izdvaja to što ne odustaju čak ni kad prepreka deluje nepremostivo. A kada ne prihvatiš reč „nemoguće“, onda se zaista dešavaju čuda. Upravo zato su momci iz Novog Sada, iako zaista silom skupljeni, stigli sve do samog finala. Kao da ih je njihov učitelj Miro odnekud gledao i navijao, vodeći ih ka pobedi...

Iako su u finalu izgubili od ekipe „Evrovet“ iz Šapca rezultatom 3:1, Novosađani su se odlično pokazali na terenu, ali ne samo zbog talenta i dobre igre, već su dokazali da i te kako poštuju protivnika i da im je fer-plej na prvom mestu.

Njihov celokupan nastup i ljubav i poštovanje prema nastavniku koji više nije sa njima, kao i želja da, uz sve prepreke koje su im se našle na putu, ipak nastupe u finalu, nisu ostavile ravnodušnim ni Organizacioni odbor i menadžment Igara. Oni su, stoga, odlučili da ekipi „Silom skupljeni“ dodele wild card, odnosno propusnicu za Veliko međunarodno finale!

– Nismo se nadali ovakvom preokretu, veoma smo zahvalni na ovoj nagradi i na prilici da nastavimo takmičenje, to nam mnogo znači. Finalna utakmica protiv ekipe iz Šapca je bila baš teška. Da nismo prvi gol primili zbog naše greške, mislim da bi to bila skroz druga priča, ali protivnici su se odlično pokazali i čestitamo im od srca na sjajnoj igri i osvojenom zlatu – poručio je kapiten „Silom skupljenih“.

I eto, upoznali smo tako još jednog Učitelja. Nije više među nama, ali kojim god nebeskim putevima da sada hodi, brk mu se sigurno smeši, jer zna i vidi da je njegova misija, očigledno, uspela.

Priča treća: Pobednik je onaj ko se najlepše igra!

Treću, najčudniju i najlepšu priču slučaj je ostavio za sam kraj – za treću smenu državnog finala. Sve se zbilo jedne naizgled sasvim obične subote koja će, videćemo to već iste te večeri, postati – bez preterivanja – jedan od najlepših dana u skoro tri decenije dugoj istoriji Igara.

Na rasporedu u trećoj smeni bili su odbojka, odbojka na pesku i ulični basket. Vremenske prilike uticale su na to da se takmičenja istovremeno realizuju na nekoliko lokacija: na sportskim kopleksima hotela „Junior“ i u dvorani hotela „Ozon“ u Brzeću, u hotelu „Grand“ na Kopaoniku i u Hali sportova Brus i na terenima za odbojku na pesku u Brusu.

Muška odbojka igrala se u „Ozonu“. Ekipe sjajne, moćne, utrenirane, mahom iskusni igrači koji godinama treniraju – već na putu ka ozbiljnoj odbojkaškoj karijeri. Sve, osim jedne. Simpatična ekipica dečaka iz kraja pristigla iz Prijepolja već na prvi pogled se razlikovala od ostalih – jasno je bilo već po opremi, odnosno nedostatku iste, da ovo nisu deca koja treniraju u nekom klubu. No, na Igrama, kao što znamo, to nije ni uslov ni prioritet. Na Igrama je važno samo to – igrati se. Ipak, malo ko se, uoči početka utakmica, mogao oteti želji da ove vesele momke ne zagrli i ne skloni na neko bezbednije mesto pred najezdom dobro utrenirane odbojkaške sile pristigle iz raznih krajeva Srbije.

Početak dana za dečake iz Prijepolja baš nije obećavao ništa dobro. Njihov trener ujedno je bio i trener ženske ekipe čija je utakmica bila zakazana u isto vreme, ali na drugoj lokaciji. To je značilo da jedna od ekipa neće moći da igra, jer pravila Igara nalažu da se utakmica ne može igrati ako je vođa ekipe odsutan. Dečaci su džentlmenski trenera prepustili devojčicama, ali očaj je počeo da ih savladava! Toliko im je trebalo da stignu do državnog finala, a sada je, i pre nego što su takmičenja počela, sve već uveliko delovalo izgubljeno.

Međutim, ovo ne bi bila bajka, i to ona najlepša, da kraj nije srećan. Jer baš u tom trenutku očaja, kada se nada ovih divnih dečaka obrušavala u bezdan, rođen je i naš četvrti Učitelj. Njegovo ime je Filip Komarica i on je predsednik Sportskog saveza iz Priboja. Kakve sad veze Priboj ima sa Prijepoljem, pitate se s pravom vi. Pa ima, jer je ekipa iz Prijepolja toga dana dobila trenera – iz Priboja, što je u trenu značilo da su Prijepoljci ponovo u igri!

Postojao je tu samo jedan problemčić: Filip se bavi fudbalom, a Prijepoljci igraju odbojku, i to iz zabave. Od čitavog tima, sa svega jednom izmenom pristiglom u Brzeće, samo trojica dečaka treniraju ovaj sport, dok ostali do finala nisu još stigli ni da nauče sva pravila odbojke. A na terenu ih čekaju – u najmanju ruku lavovi i tigrovi – momci kojima se smeši igra u reprezentaciji. Naslućujete kakav će biti kraj zar ne? Nemojte biti tako sigurni...

Opasni protivnici nisu uplašili heroje ove naše priče. Kao prvo, imali su trenera s kojim su se razumeli na prvi stisak ruke. On im je zadao samo jedan zadatak – da se na terenu dobro zabave, a oni su, zahvalni do neba što je stao uz njih kad su izgubili nadu, rešili da ispune svaku njegovu želju.

U prvoj utakmici čekala ih je Sremska Mitrovica. Ozbiljan tim, još ozbiljniji trener, razrađuje se taktika, ne potcenjuje se protivnik. Uprkos svemu tome, Prijepoljci uspevaju da dobiju prvi set. Bodri ih njihov kapiten Edin, hrabre jedni druge, grle se, navijaju sami za sebe kad već publike nema. I ne skidaju osmeh sa lica. Uživaju u svakom trenutku. Čak i kad izgube drugi set, nastavljaju dalje sa puno elana, pokazujući da su dobro razumeli da na Igrama pobeda zaista nije prioritet – oni se samo raduju što igraju, što su tu sa svojim drugovima i što imaju priliku da se zabave.

I tako, nošeni tom začuđujućom radošću, Prijepoljci pobeđuju u trećem setu i stižu na korak bliže medalji ostavljajući u čudu sve oko sebe. Sve, osim trenera protivničkog tima koji je savršeno razumeo i objasnio svojim igračima u čemu je tajna: „Znate li zašto su bolji? Zato što igraju – srcem!“ Tačno tako.

No, naredna prepreka koja se ukazala pred ovim dečacima bila je odlična ekipa iz Surdulice. Tu utakmicu su izgubili, ali nadu nisu. Bronza je još uvek sijala na kraju tunela, čekao se protivnik u igri za treće mesto.

Drugu polufinalnu utakmicu igrali su momci iz Novog Pazara i iz tima „Prvi“ iz Beograda. Kakva je to poslastica za odbojkaške sladokusce bila! Treneri prvoklasni, timovi bespekorni, izjednačeni do samog kraja. Teško je bilo opkladiti se na pobednika, ali na kraju finese odlučuju – Beograđani pobeđuju i nastavljaju borbu za zlato (koje kasnije i osvajaju), a fantastični Novopazarci čekaju Prijepoljce u borbi za treće mesto.

Nakon svega što je tog dana viđeno na terenu, nasmejanoj ekipici iz Prijepolja protiv Novog Pazara niko ne bi dao ni promil šanse za pobedu. Očekivao se težak poraz i to po kratkom postupku. Međutim... Setite se onoga: „Oni igraju srcem!“. A i obećali su nešto svom treneru...

Izašli su na teren i stali pred ekipu Novog Pazara kao da to nije ništa. Svi kao jedan nasmejani. Na jednoj strani terena – divovi, na drugoj – divovski osmeh. Kreće utakmica. Prijepoljci rešeni da zabave i sudije i trenere i pripadnike obezbeđenja iz sjajnog „Nintela“ iz Sremske Mitrovice.

Umesto da dočekaju loptu oni se sklanjaju ne bi li izbegli eventualne udarce u glavu. Ne mogu da se dogovore ko će na mrežu. „Aj malo ti, ja se umorih“ – dovikuju jedan drugom. Nisu sasvim sigurni ni ko gde stoji ni kako pravila rotacije funkcionišu. Ne bi se baš reklo ni da su čuli za njih. Sudija pokušava to da im objasni, dok lopta neumoljivo leti po terenu, a šačica posmatrača se već hvata za stomak od smeha. Smeju se i dečaci. Ni sudije više ne mogu da se kontrolišu, prestaju da se trude da sakriju osmehe. Cela dvorana se previja od smeha. Novopazarci su u čudu. Dobijaju prvi set, ali izgledaju kao da im nije sasvim jasno pred kakvim su se to protivnicima našli. Verovatno se pitaju da nije reč o skrivenoj kameri... Kreće drugi set, trener Filip i njegovi pilići nastavljaju da se sjajno zabavljaju.

– Braaaavooo! ... Igraaaj! ... Smiiiii-ri! ... Namesti seeee! – to je sve što Filip dovikuje sa klupe s rukama prekršenim na stomaku i uz izraz lica kao da zaista veruje da su baš to čarobne reči prekopotrebne njegovoj ekipi. Tokom tajm-auta čuje se i poneko „Listen to me!“ uz još par engleskih fraza. Sve u svemu, sjajna zabava i dobar razlog za novi nalet zaraznog smeha!

Trojica dečaka iz Prijepolja, mora se priznati, istinski igraju, ostali su tu kao moralna podrška. Ali, ispostaviće se da je to sasvim dovoljno. Teško je sada i objasniti šta se desilo u tom drugom setu, teško bi se tako nešto moglo i prepričati, a kamo li ponoviti, ali činjenica je da je taj set završen rezultatom 32:30! Ne za Novi Pazar! Za Prijepolje!

O da, klinci iz Prijepolja su uspeli da preokrenu stvar u svoju korist. I sami su bili u neverici. Ali činjenica da postoji šansa da ipak stignu do bronze kao da im je dala dodatnu snagu. Nestao je sav umor nakon celog dana provedenog na terenu, a predaji je mesto ustupila iznova rođena – nada. Treći set je bio više nego nestvaran. Osvaja se neosvojivo! Spasava se neodbranjivo! Lopta ne dodiruje tlo, trči se, pada se, skače se, dvorana gori! Delirijum! Sudija svira kraj i nema osobe koja nije u neverici, toliko zapanjena onim čemu prisustvuje da ne može da dođe do daha. 17:15 za ekipu iz Prijepolja! Bronzana medalja za Prijepoljce!

Deca liju suze radosnice, i dalje se smeju, grle se, skaču, trče ka treneru, zahvaljuju mu se. Na konstataciju novinarke da su ostavili srce na terenu, opet izazivaju novu salvu smeha vičući uglas: „Ču’ srce, dušu smo ispustili na terenu!“.

A kad su se strasti slegle, i trener Filip Komarica osvrnuo se na sve što je tog dana doživeo:

– Tim Prijepolja je na državno prvenstvo Dunav osiguranje Sportskih igara mladih došao znatno oslabljen, prvenstveno zbog toga što sa njima nije mogao da dođe Zijad Mehović, jer je pozvan na pripreme reprezentacije. Desilo se i da je njihov trener morao da ode sa ženskom ekipom u Brus, pa me je Organizacioni odbor SIM, u želji da iznađe način da dečacima omogući da se takmiče, zamolio da budem njihov vođa. Iako znam samo osnovna pravila odbojke, sa zadovoljstvom sam prihvatio i odluka Organizacionog odbora je pala. Dečaci su se izuzetno ponašali i pobedili su odličan tim Sremske Mitrovice. Nakon toga, usledila je polufinalna utakmica sa sjajnom ekipom iz Surdulice. Prilikom pripreme utakmice, samo sam zahtevao da budu tim i da ne skidaju osmeh sa lica. Mirno sam sedeo i posmatrao utakmicu, a jedino što sam konstantno ponavljao bile su reči: „SMIRI“, „IDEMO“ i „BRAVO“. Nažalost, tim iz Surdulice bio je prejak za nas. U drugom polufinalnom meču, igrali su Beograd i Novi Pazar i kada sam pogledao par poena, u glavi sam se samo pitao sa koliko li ćemo izgubiti, koji god od ova dva tima da nam zapadne. Međutim, želeo sam na neki način da dečake pripremim psihički da je bitno učestvovati i da je najvažnije da budemo tim i tražio sam i dalje isto – da ne skidamo osmeh sa lica. I uskoro smo dobili protivnika: bila je to izvanredna ekipa iz Novog Pazara. Deca su poslušala moje savete i uz osmeh su izgarala za svaki poen. Iako smo gubili na početku, došli smo do egal utakmice. Iskoristio sam iskustvo koje sam imao u fudbalu i par puta sam izvršio pritisak na sudije, koji je uticao i na decu da se podignu i doprineo tome da preuzmemo vođstvo. Na pauzi pred odlučujući set rekao sam im samo jednu rečenicu: „Bez obzira šta sada uradite, vi ste najveći heroji i za mene ste pobednici.“ Delovalo je! Posle zaostatka na početku, gde smo gubili 5:1, uspeli smo da preokrenemo rezultat u svoju korist. Mali broj gledalaca je bio oduševljen i svi su bili na našoj strani. Sada, kad je sve prošlo, mogu da kažem samo jedno: iako sam odigrao preko hiljadu utakmica u životu, ovu utakmicu smatram najdražom i najvećom pobedom u karijeri. Iako sam u timu imao svega sedmoricu dečaka, od kojih samo trojica treniraju odbojku, delovali smo nestvarno, jer nismo znali ni elemente rotacije. I u jedno sam sada sasvim siguran: možda niko od njih sedmorice neće postati sportista, ali ćemo bez sumnje imati sedmoricu ljudi velikog srca!

***

Prošli su dani od te utakmice, a o njoj se još priča. Dečaci iz Prijepolja prave su zvezde i u svom gradu. Ugostili su ovih dana i svog trenera Filipa kao najrođenijeg.

Komentarišu oni koji su sve ovo izbliza gledali da bi se po ovim događajima dobar film mogao snimiti, samo šteta što bi malo ko poverovao u ono: „Film je snimljen po istinitoj priči“. A i kako bi?! Ovakve istinite priče život vam retko servira i to ako ste srećnik. I onda u jednom danu spoznate koliki divovi među nama žive... div Filip Komarica i njegovih sedam divova iz Prijepolja. Ekipa pored čije slike treba da stoji čuvena parola: „Pobeda na Igrama nije prioritet – najvažniji su drugarstvo, fer-plej i dobra zabava!“. Njihova bronza je zaista od zlata. I sija od one magične subote svakim danom sve jače, a uz nju, uz Dušana, Borisa, Mira, Filipa i sve SIM-ovce divovskog srca – sad i Igre nekako sijaju još jače i lepše. Kao u bajci. Istinskoj.